malajala

Снег је непрестано вејао . Град изгледа укочен. Кола скоро да нема. Улице прекривене снежним белим прекривачем, клизаве. Крај коловоза сметови. Високи. Прљави. Пешаци се тешко крећу. Пахуље и даље лепршају. Не устаје јој се. Он јој донесе кафу у кревет, седе крај ње и нежно је пољуби. У задњих две године , они су заједно. Ту је увек кад је најпотребнији. Крај њега се осећа смирено, сигурно. Срком црне топле течности буди чула. Осећа како је преплављује топли талас. Затвори очи. Поново је срећна. Мирис среће шири се собом. Шћућури се на његове груди. Учини јој се да јој је живот обасут звездама. Више није усамљена. Њих двоје су делили исти бол. Она је носила свој бол од издаје, а он тугу због смрти драге особе. Сада припадају једно другом и лече своје туге. У њој је нашао све за чим је туговао. Његовим чврстим загрљајем осетила је снагу дубоке љубави. Ушао је у њен живот када је била тужна. Његовим доласком развејао је тугу која је претила да је убије. То што је она сада срећна његова је заслуга. И по оваквом времену њу греје његова љубав. Распукла срца су залечили и сада шетају стазама заљубљених.

Аутор Р.П.П.