Љуљашка на тераси је њено омиљено месту. Ту се она после напорног и врелог дана, уморна од рада , опружи, мало заљуља и одмара. Разгледа тек урађену рајску башту, ослушкујући смирај дана. Ваздух је испуњен звуцима и мирисима.
Осећала се добро, опуштено, смирено.
Пас најави госта. Очи јој се упутише у правцу где чује лавеж пса.
Прилика која се приближава узнемири јој срце које поче да поскакује од радости. Гледа га шкиљећи на једно око да се заклони од задњег сунчевог зрака.
Тело му је било осветљено зрацима залазећег сунца Из њега зрачи топлота једнако као из сунца
Узбуђење се ширило око ње у немирним таласима. Језа проструји њеним телом. Очи јој живнуше. Бљесак наде у очима.
Мисли лете. Живот пролази. Борила се са прошлошћу, срећивала је своје мисли. Збрка у срцу јој ремети расуђивање.
Њен сан, недосањан претвара се у јаву. Најзад, кренуло је на боље.
Ових дана јој се посрећило. Чекала је и живела за те тренутке. Предуго је чекала...
Сада јој се пружа прилика да дохвти своју жељу. Да своја осећања преточи у дела. Разгрће жалост и празнину да осети мирис пролећа.
Прошло је много година када су своје жеље гурнули у један део срца.. Одтрпела је своју животну грешку. Дуго се борила сама. Требало јој је да сакупи снаге и одлучи, а сада за промену хтела би да буде срећна.
Седи загледана у залазак сунца, милина јој се разлива телом.
Он је диван, романтичан, поуздан као излазак сунца. Хтела би са њим да остане заувек.
У души љубав се буди.
Из дана у дан нада све јача.
Живот ју је саплитао, ударао, шибао, ломио.
А зашто? Вероватно тако мора.
Зашто када је увек насмејана, причљива, друштвена, осећајна, сажаљива, несебична.
Када је живот саплете, још више се смеје. Смеје се како је то успео када уме да прескочи препреке.
Када је удари смеје се, на глас, јер гласа нема да јаукне.
Када је ошине, не савија се, већ усправно крчи пут. Не назад, никако, само напред.
Када је ошамари , подметне други образ, да се овај не смеје ошамареном.
Када је лупи, из ње смех процури, да је сузе не претекну,
Једино што не бих могла да поднесе, да је уједе. Не дај Боже да је угризе, да је заболи. Тада бих право у провалију,ону дубоку, црну.
А зашто би је уједао? Никада му се није инатила, изазивала, љутила, нити избегавала.
Смеје се и када јој се плаче.
Прича да не чује срце како цвили, његова шкрипа је боли.
Дружи се , не може сама. Самоћа зна да убија, изненада, подмукло, тихо.
Осећајна зато што нико према нјој није био. Сажаљива јер је никад нико није сажаљевао.
Вероватно тако мора.
Несебична никада није била, даје све. Срце, душу, себе. То што ништа не добија за узврат, вероватно ...
Можда , и те који су узимали без да врате, некада, сустигне њен живот, па ће да их шамара, удара , шиба, саплиће.
Само нека их не уједе.
РОЂЕНДАН
malajala | 15 Januar, 2013 09:45
Рођендан му. Сам. А овај дан је посебан. Можда не што је његов рођендан, већ га гуше жестоки изливи емоција на прошле године, када се осећао важним, јер се неко сетио, коначно и њему да обележи овај некако необичан дан, на необичан начин. ''Како би било лепо'' – помисли.
Туга му стисну срце. Гледа у телефон, ћути.''Можда се више не сећа''? – навре му друга мисао. У стомаку се усковитла хладноћа, а он продужи пут главе до слпоочница. Мучнина навре, вид му се замути. Полако, лено спусти се једна суза низ образ. Није хтео да је брише. Хоће да види колико је немилосрдна, зашто мора баш данас да се појави ?
''Ма, ипак ћу да је питам'' – одлучно шапну сам себи. '' Да попијемо једну рођенданску кафу, као некада, можда није толико љута''.
Крену путањом која води до њеног стана. Кораци му тешки, несигурни. Минути вечни. Пут дужи него икад, учини му се да је њена кућа на крај света, никада му није била даља.
Туга му се окачила око врата, боли, боли... Срце се узбуди, било удара. Угледа њена кола на паркингу. ''Ту је , добро је да је ту'' – одахну .
Полако степеник по степеник, нечујно, савлађивао је до њених врата.
Ту га стисну неодлучност. Да ли да се врати или да зазвони!!! ?
Стоји дуго, гледа натпис на вратима, његово име је избрисано. Можда...
Несигурно подиже руку и прстом притисну звоно. Нико не отвара. Подрхтава, не од хладноће.
Не зна да ли је то олакшање или разочарење, јер га сада јаче стеже у грудима. Мучнина која га до малопре мучила, поново се појави. Одлучи да одустане од намере. Поправи крагну од капута и окрете се.
Кључ у вратима се окрете једном, па још једном. Стаде као укопан. Очи му показаше изненађење. Није могао претпоставити да му она неће отворити врата.
- Изволите ! – рече човек на вратима,
придржавајући кравату у покушају да намести, очигледно у журби.
- Извините, да ли је она ту ? – упита
стегнутог гласа. Поново тешка ћутња.
Из купатила се чула вода од туша, она веселог гласа упита
- Ко је то био ?
- Неко је погрешио врата – одговори човек
затварајући врата, не обазирући се што је он скамењен још стајао .- Хајде пожури закаснићемо.
- Чуо је ове речи док се удаљавао споро
сломљеног срца. Кап влажна му поново накваси образ.
Danas je lep dan
malajala | 04 Januar, 2013 09:30
Dobro jutro svima. Život je kratak
Želim Vam
malajala | 03 Januar, 2013 10:02
Neka Vam je ova 2013. zdravija, srećnija , uspešnija, interesantnija, uzbudljivija... Neka se sve želje ispune ( ili bar veći deo)
Želim VAm sunce i kad je kiša
Želim Vam osmeh i kad padaju suze
Želim Vam svetlo kad je mrak
Želim Vam najlepšu godinu do sad.
ЉУБАВ КАО ЛЕК
malajala | 12 Decembar, 2012 10:24
Снег је непрестано вејао . Град изгледа укочен. Кола скоро да нема. Улице прекривене снежним белим прекривачем, клизаве. Крај коловоза сметови. Високи. Прљави. Пешаци се тешко крећу. Пахуље и даље лепршају.
Не устаје јој се. Он јој донесе кафу у кревет, седе крај ње и нежно је пољуби.
У задњих две године , они су заједно. Ту је увек кад је најпотребнији. Крај њега се осећа смирено, сигурно.
Срком црне топле течности буди чула. Осећа како је преплављује топли талас. Затвори очи. Поново је срећна. Мирис среће шири се собом.
Шћућури се на његове груди. Учини јој се да јој је живот обасут звездама. Више није усамљена.
Њих двоје су делили исти бол. Она је носила свој бол од издаје, а он тугу због смрти драге особе. Сада припадају једно другом и лече своје туге. У њој је нашао све за чим је туговао.
Његовим чврстим загрљајем осетила је снагу дубоке љубави. Ушао је у њен живот када је била тужна. Његовим доласком развејао је тугу која је претила да је убије.
То што је она сада срећна његова је заслуга. И по оваквом времену њу греје његова љубав.
Распукла срца су залечили и сада шетају стазама заљубљених.
Аутор Р.П.П.