malajala

 Život me saplitao,udarao,šibao,šamarao, lupao, lomio,

 A zašto? Verovatno tako treba.

 Zašto, kada sam uvek nasmejana, pričljiva, društvena, osećajna,

 sažaljiva, nesebična. 

 Kada me život saplete, još više se smejem. Smejem se , kako je to

 uspeo kada umem da preskočim prepreke. 

 Kada me udari smejem se, na glas, jer glasa nemam da jauknem.

 Kada me šiba ne savijam se, već uspravo krčim put. Ne nazad, nikako,

 samo napred.

 Kada me ošamari, podmetnem i drugi obraz, da se ovaj ne smeje ošamarenom.

 Kada me lupi iz mene smeh procuri, verovatno tako treba.

 Jedino što ne bih mogla da podnesem , da me ujede. Ne daj Bože da me ugrize,

 da me zaboli. Tada bih pravo u provaliju, onu duboku , crnu.

 A zašto bi me ujedao? Nikada mu se nisam inatila, izazivala, ljutila, niti izbegavala.

 Smejem se i kada mi se plače.

 Pričam, da srce nečujem kako cvili, njegova škripa me boli.

 Družim se, ne mogu sama. Samoća zna da ubija, iznenada, podmuklo, tiho.

 Osećajna zato što niko prema meni nije bio. Sažaljiva jer me nikad niko

 nije sažaljevao.

 Verovatno tako treba.

 Nesebična nikada nisam bila, dajem sve. Srce, dušu, sebe. To što ništa

 ne dobijam za uzvrat, verovatno tako treba.

 Možda, i te koji su uzimali bez da vrate, nekada, sustigne moj život,

 pa će da ih šamara, udara, sapliće.

 Samo neka ih ne ujede.